Blog

Kao student na PMF-u počeo sam da da radim, nakon četvoromesečnog kursa, kao krupije na američkom ruletu i blek džeku. Bilo je 10 stolova za rulet i šest za blek džek. Do tada su u kockarnicama u Jugoslaviji, Metropolu i Mažestiku mogli da se kockaju samo oni sa stranim pasošem, dakle ni pravi srpski, odnosno jugoslovenski kockari, ni krimosi, ni bogati, ni početnici, avanturisti… I kada se otvorio ovaj klub u Beograđanki haos, svi su pohrlili kod nas, para koliko hoćeš. Bio je to zaista unosan, ali i naporan posao. Cele noći radite, idete na spavanje u deset ujutru… Radio sam u više kazina, pa i na Crnom moru u letovalištu Mamaji, i taj posao mi je donosio zaista dobar novac. No, on je za mlade, a ja sam u njemu bio, kako mnogi kažu, najtaličniji u Srbiji. Mnogo sam novaca donosio kazinu. Početkom devedesetih dobio sam ponudu da budem i partner u kazinu, ali sam tada već shvatio da to nije za mene. Ne ta vrsta biznisa pod oznakama: ‘Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane’. Gledao sam sve te tužne ljude kad izlaze iz kazina s pogledom u pod, očajni jer su ostali bez novca. To znači da meni treba da svane kad njima smrkne. I odluka je pala, radiću nešto drugo, ovo ne” – objašnjava Guberinić kako se okrenuo poslovima “u kojima je svaka strana zadovoljna”. Redak moto za biznismena na našim prostorima, ali se očito isplatila u slučaju Guberinića, koji je tako dospeo i do titule srpskog “kralja čvaraka”. Njegovi proizvodi koje pravi po tradicionalnoj stogodišnjoj recepturi, uz sopstveni pečat, zbog čega su pod oznakom brenda Bibli, osvojili su potrošače, a do njih su došli, naravno, kroz prodavnice najvećih trgovinskih lanaca kod nas, Delezea, Merkatora, Arome, do malih privatnih radnji i samoposluga.